Ovih da­na se po­ja­vio se no­vi ro­man Bra­ni­sla­va Jan­ko­vi­ća pod na­zi­vom ,,Ve­tro­vi zla”. U dvi­je pa­ra­le­le­ne pri­če, Jan­ko­vić u svom do sa­da naj­bo­ljem ro­ma­nu tra­ga za ubi­com kne­za Mi­lo­ša, ali či­ta­o­ci­ma ot­kri­va iz­u­zet­nu pri­ču o Je­vre­mu Utvi­ću, ko­ji je još kao ne­ja­ki dje­čak zbog gri­je­ha svo­je maj­ke pro­klet da mo­že da vi­di du­ho­ve i sa nji­ma ko­mu­ni­ci­ra. Na raz­me­đi dva svi­je­ta, kroz in­tri­ge u ko­je su pod­jed­na­ko umi­je­ša­ni ma­so­ni i srp­ska taj­na po­li­ci­ja, kroz tra­gič­no za­vr­še­nu pri­ču o lju­ba­vi glav­nog ju­na­ka pre­ma knje­gi­nji Sav­ki, autor sli­ka i por­tret de­vet­na­e­sto­vje­kov­ne Sr­bi­je, ze­mlje za­go­net­ki, kr­vi i ne­mir­nih du­ho­va.
●Ka­ko ste do­šli na ide­ju da na­pi­še­te ,,Ve­tro­ve zla”? Ot­kud ova te­ma­ti­ka?
- Mi­slim da te­ma sa­ma na­đe pi­sca. Če­ka na ne­kog ko bi mo­gao da je ot­kri­je svi­je­tu i po­ka­že je u svoj nje­noj ve­li­či­ni. Te­me sme­šte­ne u do­ba vla­da­vi­ne di­na­sti­je Obre­no­vić ni­je­su če­sto ko­ri­šće­ne u srp­skoj knji­žev­no­sti, kao da iz­bje­ga­va­mo taj pe­ri­od iz ko zna ko­jeg raz­lo­ga. Ne­ko bi re­kao zbog sjen­ke ma­sa­kra 3. ma­ja, ko­ja sto­ji nad na­šim gla­va­ma i po­ka­zu­je ka­kvi smo. To do­ba je bi­lo jed­no od naj­bo­ljih i naj­sve­tli­jih pe­ri­o­da no­vi­je srp­ske isto­ri­je. Vas­krs ze­mlje ko­ja je vje­ko­vi­ma bi­la pod osman­li­ja­ma. Onog tre­nut­ka ka­da je Sr­bi­ja po­no­vo po­sta­la dr­ža­va, nje­ni vla­da­ri su je opet pri­dru­ži­li i pri­bli­ži­li Evro­pi i ta­da­šnjim evrop­skim vri­jed­no­sti­ma. Bi­li su to Obre­no­vi­ći. Ne­ma vi­še ni tih vri­jed­no­sti ni te di­na­sti­je.
●Ako po­sto­ji re­cept za pi­sa­nje ka­ko gla­si Vaš? Tac­ni­je ka­ko po­sta­ti pi­sac?
- Ka­da upad­neš u ring zva­ni knji­žev­na pu­bli­ka ona će ti re­ći da li si ili ni­si pi­sac. A, lič­no sma­tram da se pi­sac ra­đa, da se ne po­sta­je.
●Ka­ko su te­kla is­tra­ži­va­nja na pri­pre­mi gra­đe ro­ma­na? Ka­ko bi­ste opi­sa­li taj pro­ces i da li je to­kom tog pro­ce­sa bi­lo sa­zna­nja ko­ja su te po­seb­no fa­sci­ni­ra­la?
- Jed­na od naj­bo­ljih stva­ri to­kom pi­sa­nja knji­ge sa rad­njom smje­šte­nom u ne­ki isto­rij­ski pe­ri­od je sam čin is­tra­ži­va­nja ko­ji vas uvu­če to­li­ko du­bo­ko da shva­ti­te da bi­ste mo­gli da na­pi­še­te ne jed­nu, već mno­go knji­ga o lju­di­ma, ži­vo­tu i pri­li­ka­ma tog do­ba. Sli­ka vla­da­vi­ne Obre­no­vi­ća pre­ma­za­na je sa to­li­ko bo­ja da je baš bi­lo po­treb­no ski­nu­ti ne­ko­li­ko slo­je­va da bi se ugle­dao pra­vi, osnov­ni cr­tež. Pri­ča o sva­koj di­na­sti­ji, na­šoj ili ne­koj tu­đoj, uvi­jek je fa­sci­nant­na, pre­pu­na zlo­či­na iz stra­sti, in­tri­ga­ma, za­vje­ra­ma, aten­ta­ti­ma, in­ce­stom, lju­ba­vlju i pre­lju­bom. Ono što mi je bi­lo naj­in­te­re­sant­ni­je su že­ne oko njih ko­je su svo­jim stra­sti­ma i te ka­ko uti­ca­le i na dru­štve­ni i na po­li­tič­ki ži­vot Sr­bi­je. Bi­le su to pre­te­če mo­der­nih, oslo­bo­đe­nih že­na.
●Da li for­ma de­tek­tiv­skog ro­ma­na u ko­ju ste uplo­vil ro­ma­nom ,,Ve­tro­vi­ma zla” pred­sta­vlja is­ko­rak u žan­ru ili pak Va­še traj­no opre­dje­lje­nje?
- Lju­di vo­le mi­ste­ri­je i za­go­net­ke, po­go­to­vo ako na po­čet­ku knji­ge ubi­je­te ne­kog či­je je ime Mi­loš Obre­no­vić. Na­rav­no da će se za­in­te­re­so­va­ti da sa­zna­ju ko bi mo­gao ubi­ti oca na­ci­je i oslo­bo­di­o­ca. De­tek­tiv­ski ro­man je­ste moj is­ko­rak u pi­sa­nju, ali su­de­ći po či­ta­no­sti knji­ge sa­svim je mo­gu­će da će se ci­je­la pri­ča pre­tvo­ri­ti u tri­lo­gi­ju. Bi­lo je mno­go ubi­je­nih Obre­no­vi­ća, a ubi­ce ne­kih od njih još ni­su ot­kri­ve­ne. Po­nu­di­ću ne­ka rje­še­nja i upr­ti pr­stom u po­ten­ci­jal­ne kriv­ce. To je ot­kri­va­nje još jed­nog slo­ja bo­je na za­jed­nič­kom por­tre­tu Obre­no­vi­ća.
●De­jan Sto­jilj­ko­vić, ured­nik ,,Ve­tro­va zla”, sma­tra da je ovo Vaš naj­bo­lji ro­man do sa­da, a da upra­vo ,,fol­klor­na fan­ta­sti­ka pred­sta­vlja naj­bo­lji dio knji­ge. Šta Vi mi­sli­te o to­me.
- Vje­ru­jem da su to nje­mu naj­bo­lji dje­lo­vi jer on je pi­sac ko­ji vo­li tu te­mu. Iskre­no, vo­lim je i ja i vo­lim da je na­zo­vem ukra­som na ra­mu ko­ji uokvi­ru­ju rad­nju. Fol­klor­na fan­ta­sti­ka u Ve­tro­vi­ma zla je sa­mo pod­sje­ća­nje na pri­če ko­je su nam pri­ča­le ba­ke, a i trag ko­ji osta­vljam bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma da ih pod­sje­ća na to oda­kle su. Što se ti­če ro­ma­na ne­ko­me su naj­bo­lji lju­bav­ni, ne­ko­me ak­ci­o­ni dje­lo­vi knji­ge. Ko­li­ko god hva­li­li ne­ko dje­lo ono ne mo­že bi­ti bo­lje ne­go što je­ste. Ne mo­že­te o gr­do­bi pri­ča­ti kao o lje­po­ti­ci ni­ti kra­sa­vi­cu na­zi­va­ti ru­žnom. Sud do­no­se či­ta­o­ci. U sva­kom slu­ča­ju, imao sam bez­re­zer­vnu po­dr­šku i po­moć svog ured­ni­ka. Nje­go­vi sa­vje­ti su mi bi­li ite­ka­ko bit­ni i ko­ri­sni. Uosta­lom, bi­će mi ured­nik i na­da­lje. To do­volj­no go­vo­ri o na­šoj sa­rad­nji.
●Za­ni­mljiv je i Vaš po­gled is­ko­sa na men­ta­li­i­tet ka­ko on­da­šnjih Sr­ba, ta­ko i ov­da­šnjih…Da ču­je­mo…
- Da bi se vi­dje­la pra­va sli­ka Sr­bi­je, čo­vjek uvi­jek mo­ra da is­ko­si po­gled, jer sa­mo ta­ko ,,is­kri­vljen” mo­že da vi­di da se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo od pri­je sto pe­de­set go­di­na do da­nas. I da se ni­ka­da ni­šta ne­će pro­me­ni­ti. I na­rod i vla­da­ri osta­li su isti. Ra­ja je tu da tr­pi i mi­sli da ne­što mi­je­nja i na ne­što uti­če, a vla­da­ri da vla­da­ju za­lu­đe­nom ma­som, od­lič­no shva­ta­ju­ći­da su tu vo­ljom ve­li­kih si­la. Ko ima ve­ću si­lu iza se­be taj vla­da. Isto je bi­lo i u 19. vi­je­ku, ni Ka­ra­đor­đe­vi­ći ni Obre­no­vi­ći ni­je­su bi­li na vla­sti od­lu­kom na­ro­da. Tu se opet vra­ća­mo na one grd­ne an­ta­go­ni­zme na­šeg na­ro­da ko­ji se ni­ka­da ne­će na­u­či­ti da ve­li­ke po­li­ti­ke vo­de ve­li­ki igra­či. I za­to mo­že­te vo­le­ti ili mr­zje­ti Je­vre­me Utvi­ća, on će vam sve to re­ći u li­ce.
●Knji­gu od­li­ku­je iz­van­re­dan pre­plet fik­tiv­nog i stvar­nog, kao i iz­ra­zi­ta vi­še­sloj­nost. Mo­že da se či­ta kao lju­bav­ni, kao isto­rij­ski, de­tek­tiv­ski…
- Knji­ga mo­ra da bu­de vi­še­sloj­na ako že­li­mo da to na­zo­ve­mo knji­žev­no­šću. To su jed­no­stav­no ne­ka osnov­na pra­vi­la do­brog pi­sa­nja. Uvi­jek mo­ra da po­sto­ji ,,ne­što is­pod”, što se mo­žda ne vi­di na pr­vi po­gled, ali je tu. To u mno­go­me za­vi­si i od umi­je­ća či­ta­la­ca da ga ot­kri­je. A pre­pli­ta­nje fik­ci­je i svar­nog je i srž pi­sa­nja isto­rij­sko-de­tek­tiv­skog ro­ma­na. Zar mi­sli­te da je u ,,Ra­tu i mi­ru” sve isti­ni­to? Na­ma pi­sci­ma je do­zvo­lje­no da mi­je­nja­mo isto­ri­ju. To se zo­ve ma­šta i ima­gi­na­ci­ja i što bo­lje ma­šta­te to je i ro­man bo­lji. Na sa­bla­zan isto­ri­ča­ra.
●Ro­man je ve­o­ma fil­mi­čan… Ka­kve su šan­se za nje­go­vo ekra­ni­zo­va­nje?
- To ni­je pi­ta­nje za me­ne. Ja sam sa­mo pi­sac.
●Ro­man kra­se in­te­re­sant­ni žen­ski li­ko­vi. Re­ci­te nam ne­što svo­jim ju­na­ki­nja­ma.
- Ni­je­sam krio svo­ju iz­ne­na­đe­nost i odu­še­vlje­nje dok sam is­tra­ži­vao ži­vot tih že­na i shva­tio da su bi­le in­te­re­sant­ni­je, in­tri­gant­ni­je i mu­dri­je od svo­jih mu­ška­ra­ca. Ba­ba Vi­šnja, Lju­bi­ca, Je­li­sa­ve­ta, An­ka, Na­ta­li­ja, Je­le­na, što maj­ke, su­pru­ge ili na­lo­žni­ce, ima­le su vi­še uti­ca­ja na po­li­ti­ku i isto­ri­ju Sr­bi­je ne­go što pret­po­sta­vlja­mo. Mi­loš, Mi­haj­lo, Mi­lan, Alek­san­dar, bi­li su mu­škar­ci ja­kih stra­sti i ide­ja, a to je opa­sna kom­bi­na­ci­ja. Že­ne oko njih ni­je­su mo­gle bi­ti dru­ga­či­je. Po­ne­kad po­mi­slim ka­ko sam u stva­ri na­pi­sao omaž že­na­ma Obre­no­vi­ća. Bi­le su to že­ne ko­je su po­tje­ra­le Sr­bi­ju na­pri­jed. Ko­li­ko svo­jim vr­li­na­ma to­li­ko i svo­jim gri­je­si­ma.
●Šta tre­nut­no či­ta­te?
- Osno­va sva­kog pi­sa­nja je či­ta­nje. Či­tam mno­go. Tre­nut­no nje­mač­kog no­be­lov­ca Hajn­ri­ha Be­la, ,,Za­bi­lje­ške jed­nog klov­na.”
M.Milosavljević


Je­vrem Utvić, blud­nik i vjer­nik

●Opi­ši­te nam ma­lo Va­šeg glav­nog ju­na­ka?
- Je­vrem Utvić, ras­pop i is­tra­ži­telj, in­te­li­gen­tan i prost, ne­ko ko mno­go vo­li i još vi­še mr­zi, pla­če i ubi­ja bez gri­že sa­vje­sti, du­bo­ko osje­ća­jan čo­vjek i te­ška bi­tan­ga. Ne­ko ko vje­ru­je u Bo­ga i blud­ni­či. U nje­mu su sa­ku­plje­ni svi an­ta­go­ni­zmi i pro­ti­vu­reč­no­sti ovog na­ro­da. On je ne­ko od nas, ni bo­lji ni lo­ši­ji. Vi­di­mo ga sva­ki put ka­da se po­gle­da­mo u ogle­da­lo. I taj i ta­kav ju­nak, do­bi­ja za­da­tak od knja­za Mi­ha­i­la da pro­na­đe ubi­cu. Za­što? Jer je­di­no on to mo­že, baš za­to što je ta­kav. Stvo­rio sam ga ta­ko da se sva­ko od nas mo­že na­ći u ba­rem jed­nom di­je­lu nje­ga. Dra­go mi je što se do­pao či­ta­telj­ka­ma.


Fe­no­me­nal­ni Mi­o­drag Bu­la­to­vić

●Ko­je knji­ge pre­po­ru­ču­je za či­ta­nje.
- Sko­ro sam bio u Bi­je­lom Po­lju, na fe­sti­va­lu po­sve­će­nom Mi­o­dra­gu Bu­la­to­vi­ću, ro­dom iz tog kra­ja, te pre­po­ru­ču­jem fe­no­me­nal­na dje­la ovog pi­sca, pri­je sve­ga zbir­ku pri­ča „Đa­vo­li do­la­ze” i ro­man „Cr­ve­ni pe­tao le­ti pre­ma ne­bu”. Knji­ge ko­je su, ka­da su iza­šle iza­zva­le la­vi­nu kri­ti­ka, na­pa­da i osu­da, ali ni­ko ni­ka­da ni­je mo­gao re­ći da su lo­še, na­pro­tiv. Čak je i ču­ve­ni Mar­kes je bio odu­še­vljen dje­li­ma Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća.